otkriveno

Sve što radim tiče se prostora. Različiti projekti - pozorišne predstave, performansi, filmovi, muzički spotovi, korporativni događaji, teoretske studije, prostorne intervencije i instalacije, fotografija, dizajn izložbi, i dr., opremilo me je različitim znanjima i veštinama. Kao dizajner iskustava i profesionalka u industriji zabave, povezujem set dizajn i (kreativnu) produkciju. Potpredsednica sam “Scenatorie” - organizacije koja se bavi zvanično zaštićenim, a u realnosti napuštenim i zapuštenim objektima građenog nasleđa kroz produkciju umetnosti na lokacijama nasleđa i edukacijom o ovim poljima - kroz šetnje, publikacije, radionice i dr. Ovo je pokrenulo znatiželju za kombinovane fotmate - performanse sa video projekcijama, i VR i MR u sajt-specifik produkcijama. Posebno interesovanje i ekspertiza su mi u poljima produkcije velikih kulturnih događaja i saj-specifik prostornim intervnecijama u urbanim i lokacijama nasleđa, kao i u oblastima kao predstavljanje prostora i prostor kao kontekst predstavljanja, uzajamni uticaj ljudi, prostora i priča, povezujući prošlost i sadašnjost kroz kulturne aktivnosti, istorijske lokacije / aktivacije i interpretacije nasleđa, unapređenje i interpretaciju grada kroz umetnost u javnom / otvorenom prostor i slične; Uživam u radu rukama i istraživanju materijala, pronalaženju novih i neočekivanih upotreba za postojeće objekte. Radim kao nezavisni profesionalac, sarađujući sa velikim brojem saradnika na aktuelnim i budućim projektima.

Višegodišnja fasciniranost ovim trajno-privremenim stanjem, ogoljenim među-prostorom i dugim trenutkom, rezultirala je u zavidnoj kolekciji. Osim motiva koji se ponavlja na fasadama, ove fotografije beleže i kontinuiranu transformaciju grada, razgradnju, zaglavljenost u privremenosti. Neka rušenja otkrivaju neslućene vizure, uzbudljive prilike da se zaviri u inače zatvorena dvorišta, čak i potencijal praznine. Radost zbog opaženog drveta ili dvorišta koje je i dalje zeleno umesto da je postalo parking - samo zahvaljujući tome što nema kolski prolaz do njega. Rapidne promene, naročito poželjnih i centralnih gradskih lokacija otkrivaju i sukobe novih i starih motiva i materijala (valjkovima dekorisane zidove, trsku, opeke sa pečatom - koja nakon rušenja i preprodaje putuje u svoj novi zapadnoevropski život - odmah pored siporeks blokova, kupatilskih pločica u hodniku i dr.). Negde je istorija građenja i razvoja grada vidljiva u jednom kadru: različiti stilovi i epohe grada kao kolažirane u istom prizoru i na malom potezu kreiraju uzbudljive razglednice. Vidljive samo dok je tu rupa, uramljene stiroporom. Ova serija prikazuje i situacije koje kao da nisu smele imati svedoke. Kao tabu, izlazak privatnog u prostor javnog, zgrade u donjem vešu, a na ulici. To su i prizori uništenja, pokidanih veza, bivših komšija. Kao ožiljci na koži grada, rupa u osmehu. Iskustvo nikada završenih trotoara ispred useljenih zgrada i napuštenih projekata nekome može izazvati nemir - da li će i ova nova rupa biti zauvek ovde? Ili će brzo biti sagrađena neka nova zgrada, sa simboličnim terasama, bez parkinga i zelenila. Naviknutost na polu-prostore, polu-završeno, polu-stanja stvorila je određenu rezilijentnost kod građana i ipak pomaže u mirnom suživotu sa ovim rupama, srušenim objektima i njihovim tragovima na susednim zidovima, jer neki zaista zauvek ostanu tako, vremenom menjaju boju i požute, kao da uvenu. Zbog ovih trajnih privremenih scena, grad postaje simulakrum, Potemkinovo selo, filmski set ili pozorišna kulisa koja će biti razmontirana kad se ugase svetla i publika ode. Ali neko ostaje da živi tu, iza izolacije. Zato ove slike prikazuju i stavove - nevažnosti kvaliteta života, nepoznavanje i nemogućnost zamišljanja boljeg grada … život u jednoličnim i nebitnim novim zgradicama, u sendviću pretankog stiropora, jer se štedelo. Ova ogoljenost, naročito posle dugo stajanja, emituje i neku ranjivost i prolaznost. I jedinu izvestnost i stalnost - promene.